pasivnost

Da li ste nekada primetili hladne i apatične poglede ljudi, u gradskom prevozu, u kafićima, u prodavnicama? U tom pogledu nema nemira, samo pasivnost i to je ono što rastužuje. Dok je nemir znak uzbuđenja i previranja, pasivnost naprotiv ukazuje na predaju.

Čovek postaje pasivan u onom trenutku kada odluči da ne odraste, da se više ne razvija.  To je trenutak kada se sve zaustavi zato što veruje da dalje ne može i kao da ne očekuje ništa više od života.

Ako postoje ograničenja za fizički rast, ne postoji za unutrašnje nadograđivanje.

pasivnost znak za uzbunu

Sami sebi postavljamo ograničenja svojim strahovima, predrasudama.

Ukoliko smo zakoračili u tridesete, četrdesete, pedesete, zašto odmah stavljamo znak STOP ispred nas, odmah se deklarišemo da nešto više nije za nas.  Ružan znak, zar ne?  Pasivnost nas je upravo dovela do takvog razmišljanja.

Ako dopustimo da se u nama ugasi želja za istraživanjem i spoznajom, neizbežno je da će se pojaviti dosada i pasivnost. Kakav nas onda život čeka? Kome bismo takav život poželeli?

uzbuna

Moramo biti svesni da smo jedino mi u stanju da sebe menjamo. Jedini put za spas je unutrašnje sazrevanje, sagledavanje istine, prihvatanje da smo postali pasivni i monotoni. U svima nama ima dostojanstva, snage i energije, još uvek možemo da pokrenemo svoje misli, da se iznenadimo i začudimo, da druge slušamo a ne da im sudimo.

Pustite da vas vodi vaš um, a ne neumoljiva sudbina!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Molim vas unesite ime ovde