Verovatno ni sami ne možete izbrojati koliko ste puta bili dužni nekome reći IZVINI ali to iz nekog razloga niste učinili.
Ili ste isto toliko nebrojeno puta osećali da ste zaslužili IZVINI a niste dobili. Šta je najgore što se dešava posle oba slučaja? Gorak osećaj.
Koliko je tona teška reč IZVINI, prvo bismo morali sami sebe da pitamo. Zašto to ne izgovorimo kada stvarno uprskamo stvar? Lako ćemo planuti na ljude oko sebe, lako ćemo se izgalamiti, naljutiti, optužiti, a da pritom ne čujemo drugu stranu. Zašto tako lako ne umemo izgovoriti jednu zlatnu, miroljubivu reč IZVINI?
Je li nam to Ego toliki manijak pa ne dozvoljava da progledamo očima ljubavi i ljudskosti ili smo toliko zli? Stvarno verujem da smo previše kontrole dali ovom manijaku – Egu.
A IZVINI je tako lepa reč…
Mami kad se namrštimo i kažemo svašta jer je pobogu, naletela na naše bube.
Devojci kada se zadržiš na fudbalu i zakasniš na sastanak.
Supruzi kada zaboraviš na godišnjicu.
Dečku kada te bube ne puštaju, kada ne znaš gde biješ, pa izvuče deblji kraj.
Suprugu jer si potrošila više no što je moglo, a štedite za stan.
To je sjajna reč, puna ljubavi i ljudskosti. I to samo onda kada se iz duše kaže i oseti. Kada prati i dela za sobom.
Kada očekujete od drugih ljudi ovu reč, tonama tešku, imajte u vidu da je i njihov Ego – manijak. Kao i to da nisu sposobni da progledaju očima ljubavi.
Imajte u vidu i to, da jedno izvini, bez propratnih dela (nečinjenja onoga što je dovelo do sukoba) ne znači ništa.
Svakako, postoje i osobe koje ne umeju prihvatiti IZVINI jer ga ne žele, ma koliko teško bilo shvatiti. Njihov EGO je manijakčina težak stotine tona!
Kome ste danas od srca rekli IZVINI jer sam bio/la…?