Već neko vreme mediji nas informišu da u našoj zemlji, kao i u Beogradu dolazi do smanjenja broja vrabaca.
Procenjuje se da je sa 100.000 njihov broj sveden na nekoliko desetina hiljada – za samo jednu deceniju. Zašto nestaju beogradski vrapci?
„Nestanak domaćih vrabaca, takozvanih pokućara, nije samo problem Beograda. U Velikoj Britaniji, gde se na tu temu rade precizna ispitivanja, utvrđeno je da je njihov broj u poslednjih 25 godina smanjen za 60 odsto. To znači da nestanak vrabaca nije nešto što se događa samo ovde, već je reč o globalnoj pojavi“, kaže Goran Sekulić, ornitolog iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije.
Stručnjaci upozoravaju da je iz ovdašnjih parkova nestala i ptica kos, vrsta koja je bila veoma rasprostranjena u drugoj polovini prošlog veka.
Iz parkova su nestali žbunovi i mesta gde se gomila opalo lišće. U takvim gustišima razvijaju se gliste i insekti kojima se kosovi hrane, a radnici koji održavaju parkove sada koriste savremenu mehanizaciju pa brzo mogu da uklone nakupljeno lišće. Takav napredni vid gazdovanja gradskim zelenilom doprinosi bržem nestanku kosova.
Vrabac pokućar (dživdžan), ptica koja je jedan od simbola Beograda, više ne cvrkuće iz svakog žbuna. Gradskim parkovima sada gospodare golubovi, svrake i vrane, kojih iz godine u godinu ima sve više.
Veruje se da je problem u tome što se danas ništa ne prosipa, a ono što se baca uglavnom je krupnije. Komadima hleba hrane se veće ptice, dok sitnog zrnevlja i mrvica, na kojima su beogradski vrapci živeli nekoliko vekova, više nema.
Svrake i vrane direktno ugrožavaju opstanak vrabaca jedući njihova jaja, a plen su im i vrapčići koji tek izleću iz gnezda. Zagađenost vazduha jedan je od uzroka njihovog sve manjeg broja, jer vrapci ionako kratko žive, oko godinu i po.
Možda nam modernizacija previše uzima, probajmo napraviti akcije u vidu postavljanja kućica u parkovima, kao i bacanjem mrvica, ne bi li se ptičice vratile gde su uvek bile.
