Hej drugarice! Koliko ste dobro na skali od 1 do 10?
Znam, jedan dan ispod 1, drugi dan jedva 3, a već u istom danu čista 10!
Rekli bi – žene, kao da je to samo svojstveno nama, da menjamo raspoloženja kao ovo vreme u maju.
Nek’ pričaju šta hoće, ja vam pišem u ime svih nas kojima je dosadilo sve što postoji – jedan dan, a već drugi – koliko smo srećne same sa sobom!
Mislim da smo previše usiljeno pristupili ovom ultra pozitivizmu. Stvarno. Svugde ćete pročitati i čuti – daj vreme sebi, uživaj u sebi, pa onda oni navode kako se to uživa u sebi i sa sobom. Zatim imate niz saveta kako bi nešto trebalo raditi i misliti „ispravno“ da biste dobili nešto mnogo bolje. I ako slučajno ne radimo to tako, eto nam ga još jedan stres na sve one od kojih se oporavljamo!
Dobro, super je dati ideje, ali žene moje mile, zar moramo biti robovi svega što nam kažu? Jesmo li mi toliko moćne da možemo, ili smo toliko slepe da ne možemo samo slušati sebe i isključivo sebe?
Kad mi sve dosadi, posebno razmišljanja o odnosima, o gestovima, o svojim htenjima, dobijem neopisivu želju da sam samo sama i da ćutim. Čoveče, kakvo čitanje, kakva serija, kakav šoping – ne znam gde sam! Ne mrzim, da se razumemo. Samo mi nije OK da mi u takvim intimnim momentima neko soli pamet i da mi tamo neko priča šta bi mi pomoglo da se izbavim iz takvog raspoloženja. Ama neka me! Mora i to da se prevaziđe! Pa na skali sam često i 1 i 10! Ne može jedno bez drugog!
Tu negde, između redova, dobila sam onaj izgled lica da mi je sve jedno te isto. Svejedno.
I nije samo lice, već i duša.
Ne mogu.
Kažu restartujem se brzo, a ja samo ne mogu da se ubijam za nečim čega više nema. Ionako otpatim do poslednje kapi krvi, a sutra sam već na jednoj 7!
Ne mogu da budem rob nekih moranja.
Ne želim da mi se pod izgovorom društveno prihvatljivog ponašanja serviraju ta moranja.
Slušam sebe. I ti slušaj sebe drugarice!
Znaš šta? Kad si srećna, to možeš i sama. Mnogo je dobro kad prepoznaš taj osećaj u moru svojih „svejedno mi je“ stanja. Preplavi te.
Naučiš sebe ponovo i ponovo.
Spremna si za neku veću sreću.
Izađeš na ulicu, mirnija, opuštenija. Dođeš u društvo pa te pitaju jesi se zaljubila, a ti si SAMO jutros imala neki lep razlog da budeš danas srećna i nasmejana.
Hej, drugarice!
Otrgnimo se robovanju silnog pozitivizma po internetima, gubimo sebe i svoju suštinu!
Spoznajmo ga sami u sebi, naučimo prvo sebe prepoznati i voleti!
Jer, prvo tumačimo, pa kopiramo, pa tek onda pokušavamo to primenjivati dok nam život prolazi a naše rane nema ko da vida. Pa kad se opet upale, ponovo se uči, istinskoj sebi!
Stavi s(v)e na OFF i budi sa sobom na – VOLIM TE!
